Vera S. Đakonović

Rođena sam 3. maja 1958. godine u Banatskom Novom Selu, gde sam pohađala Osnovnu školu Žarko Zrenjanin. Posle sam nastavila školovanje u Srednjoj ekonomskoj školi u Pančevu i na Višoj ekonomskoj u Beogradu. Godine 1977. zaposlila sam se u RJ PTT saobraćaja Pančevo, u knjigovodstvu. Danas radim u Odeljenju kontrole prihoda u Telekom Srbija RJ PTT Pančevo.

Sa porodicom živim u Pančevu.

Prvu knjigu pesama Bunar sećanja objavila mi je Zajednica književnika Pančeva, 1996. godine, na čelu sa glavnim urednikom Bogdanom Mrvošem.

Knjigu Zavičaj posvetila sam mestu gde sam  rođena, mestu gde živim i radim, mestu odakle su mi roditelji, odakle vodim poreklo.Mogu da kažem da mi je zavičaj i Srbija gde sam rođena i gde živim i Crna Gora odakle vodim poreklo, tj. celanaša zemlja koju mnogo volim.

 

   JA SE VRAĆAM 

 

Gledala sam rosnu travu,

gledala u žuto polje,

u daljini vidim selo,

od mog sela nema bolje.

 

Ja se vraćam svome selu,

jer put mi je dalek bio,

tu u selu mene čeka,

tvoj pogled blag i mio.

 

Ja se vraćam svome selu,

jer pusta me želja vuče,

 nema više teške tuge

 i samoće da me muče.

 

Toliko sam srećna sada,

jer ti vidim senku belu

prilaziš mi dušo moja

u mom rodnom Novom Selu.

 

 

PESMA O BANATSKOM NOVOM SELU

 

Lete ptice iznad šume,

i livada pored pruća

tih ukrasnih žutih polja,

do seoskih prvih kuća.

 

Nekad malo selo beše,

ko pupoljak kad procveta,

iz sećanja iz detinjstva,

ostala mi samo seta.

 

U tom selu sred Banata,

vrlo vredni ljudi žive,

raduju se Novom Selu,

punim mu se srcem dive.

 

Svud se grade nove kuće,

ka nebu se čardak diže,

i rodna nam zemlja maše,

i poziva: - Hajte bliže!

 

Pogledajte sa visine,

Novo Selo kad ne drema,

i bogatstvo kad se skuplja,

i kada se žetva sprema.

 

I ja idem da odmorim,

Novo Selo nek sad spava,

al kada se ja probudim,

sanak će mi biti java.

 

 

RANO RANI ZORA

 

Rano rani zora rana,

na uranku ona rudi.

Zrak svetlosti tiho svetli

i danas me tuga budi.

 

Znam da drugu ženu voli,

i da neće da se vrati,

dok samoća sa mnom ide

i uvek me ona prati.

 

Budi srećan diko moja,

 na mene se ne osvrći.

Lakše mi je što je tako,

što daljina srce leči.

 

Iako ti misli idu,

iako te srce voli,

ja te nikad zvati neću,

jer za ljubav ja ne molim.

 

 

MAJKO, DOĐI ŠTO PRE

 

Razišla se noćna tama,

svetlost dana mene budi,

svaki novi dan je teži -

nema majke da me ljubi.

 

Nema meni razgovora,

niti bol da svoju delim,

daleko je moja majka,

daleko pod nebom belim.

 

Misli mi se samo roje,

ja mislima tugu blažim,

lik nestvarni ko da gledam,

uzalud te, majko, tražim.

 

U mom srcu ti si uvek,

majko moja, majko mila,

jedino sam kraj tvog skuta,

ja vesela uvek bila.

 

 

JA SE SEĆAM SVOG DETINJSTVA

 

Ja se sećam stare kuće,

tako mi je ona mila,

bezbrižno su dani tekli

i srećna sam uvek bila.

 

Sećam se moje babe i dede,

nismo imali nikakvo breme,

Omladinsku ulicu i danas pamtim,

to je bilo pravo vreme.

 

Ja se sećam svog detinjstva

Ljilje, Dragojle, Mire i Mige,

na ciglani po prašini

igrale smo razne igre.

 

Godine su mnoge prošle,

i još brže mnoga leta,

kad se setim svog detinjstva, pritiska me neka seta.

 

 

SEĆANJE NA BABA JELU

 

Živela je jednom davno,

jedna baka, dobra, mila.

Volela je ona ljude

i vesela uvek bila.

 

Imala je jedno čedo,

za njega je bila blaga,

iz milošte govorila:

- O, moj vuče, gde si sada.

 

A čedo je uvek znalo

da su tople oči snene,

i uvek bi potrčalo:

- Evo bako, evo mene.

 

Živelo je tako čedo,

prolazila mnoga leta,

nestalo je bake drage,

nestalo je toga sveta.

 

Al u srcu sad velikom,

nema drugog leka,

osta suza, uspomena,

da se seća nje do veka.

 

 

DEDA JOVINA PESMA

 

- Ajde, deda, da pevamo
onu pesmu samo,

koju niko drugi ne zna

 samo mi to znamo.

 

Unuka je uz svog dedu,

pa mu kaže blago:

- Deko, deko, šta si stao,
ajde pevaj jako.

 

Sa unukom deda peva,

deda cupka, ona skače.

Duet ovaj jako lepi

što se mora znati,

kada deda pesmu peva,

a unuka prati.

 

 

MUDAR ČOVEK

 

Ova pesma je posvećena mom

ocu, Stevanu Đakonoviću

 

Ima jedan blagi čovek,

uvek su mu tople reči,

savetima može uvek

svaku tugu da izleči.

 

Bistrog uma sve je znao,

sa životom sve se menja,

da kroz vreme sve se čuva

za buduća pokolenja.

 

Mnogo mi je on pružio

i uvek bih njega zvala,

zahvalna sam ja sudbini

što mi takvog oca dala.

 

Ima jedan mudar čovek,

prenosi i prošlost broji,

da kroz vreme ne nestane,

u budućnost da se spoji.

 

 

KRAJ DETINJSTVA

 

Ajde, mala, ne plači.

Zašto svoje suze liješ,

niz to lice milo?

 

Nije meni ništa bilo,

što bi me uvredilo,

već ja moram tužna biti

što je kraj mojoj igri,

mojoj pesmi i detinjstvu.

 

Ulazim u novi život,

prepun slutnje neizvesne,

koji pretisa svih strana,

za koji mi treba snaga,

da se borim, da se nadam,

da ću breme da savladam.

 

 

DAJ MI VODE SA IZVORA

 

Sa izvora devojka je,

hladne vode pila;

tu ja videh mladu divu,

oj, devojko moja mila.

 

Daj mi vode sa izvora,

da ugasim moju tugu,

otkad videh tebe mladu,

srce neće, neće drugu.

 

Mesto vode devojka mi

svoje ruke pruža,

sad ja imam moje zlato,

ti si moja nežna duša.

 

Ti si zvezda moja sjajna,

što kroz život mene pratiš.

Ti si moja, samo moja,

nikome te neću dati.

 

 

 

ORAH STARI

 

Stoji jedan orah stari

drema tihotužno drvo,

nekad grane on pomeri,

da pokrene drvo suvo.

 

Plodove je darivao,

godinama on tu stoji,

često sebe on uhvati,

kako svoje dane broji.

 

Sve je mene radovalo,

dok sam bio mlado drvo,

teško grane ja pomeram,

kad sam sada drvo suvo.

 

Vremenom sam stario,

sve na svetu ima veka,

proživeo ja sam život,

mlado drvo neka cveta.

 

 

TAMO DALEKO

 

Tamo daleko ispred mene,

svetli se zemlja, svetle se dani,

tamo daleko iza mene,

ostaju sudbe, teške i snene.

 

Tamo daleko, daleko idem,

ja hoću život ceo da vidim.

Tamo nas struja polako nosi,

tamo se tuga sa srećom kosi.

 

Tamo me moje srce vuče,

tamo me moja ljubav čeka,

ja moram ići, ja moram stići,

stići ću makar i na kraj sveta.

 

 

DOLAZIŠ

 

U daljini ugledah senku,

osećam nemir, tugu,

taj neko ide prema meni,

Da l' hoće mene il' neku drugu.

 

Već tu je blizu došao,

ja gledam oči snene,

te usne ćute, ne govore,

on ipak ne traži mene.

 

I dalje stoji, tišina je,

usne mu pevuše pesmu tiše,

samo ga ja čujem,

samo ja prilazim bliže.

 

Taj je nemir teži od svega,   

taj me nemir njemu vuče,

znam kad bude samo moj,

prestaće snovi da me muče.

 

 

PREDRAG

 

Volim svoga dragog sina,

toplinom mi dušu greje,

kad me gleda, kad se mazi,

kad se svojoj majci smeje.

 

Gledam svoga nežnog sina,

sijaju mu plave oči,

topla ljubav kad ga greje,

u životu sve će moći.

 

Ti si sine porastao,

ozbiljnijeg sad si lika,

uvek su ti blage reči,

ti si, Peđo, moja dika.

 

Vreme tako brzo teče,

ozbiljne su tvoje reči,

ponosna sam dok te gledam,

jer mi tvoj lik dušu leči.

 

 

SNEŽANA

 

Mila moja devojčice,

dušu moju uvek blažiš,

suzo moja radosnice,

svojoj majci ti se maziš.

 

Volim svoju devojčicu,

anđeoskog nežnog lika,

koja ima plave oči,

Sneža mi je moja dika.

 

Volim svoju devojčicu,

talasastu kosu mazim,

samo da je sreća prati,

ko kap vode ja je pazim.

 

Kad bih sreću ja tražila,

nikome je ne bih dala,

da mi moju dušu greje,

Snežanu bih moju zvala.

 

 

DA JE MENI

 

Da je meni, oči moje,

da te gledam svakog dana,

al kad nisi ti kraj mene,

na srcu je bolna rana.

 

Da je meni, dušo moja,

da umilne slušam reči,

al kad nisi ti kraj mene,

samoća mi srce leči.

 

Da je meni, a što nije,

oko tebe bih se svila,

da sigurnost ja osetim,

mirna bi mi duša bila.

 

 

SVE VENE

 

Koštice su popadale,

raspukla se kora dinje,

polako će da uvenu,

kada peče Sunce sinje.

 

Savila se teška grana,

stigle su i kruške rane,

najlepša se zaljuljala

i otpala je sa grane.

 

Vreme tako brzo teče,

ljudi svoje dane broje,

kad je duša bez ljubavi,

uvenuće srce moje.

 

 

USPAVANKA

 

Spavaj, spavaj, zlato moje malo,

nek ti nežan san na oči dođe.

Spavaj mirno, čedo moje drago,

novi dan da još brže prođe.

 

Nežno te grlim srećo moja mala,

ti majku svoju neprestano gledaš, privijaš se tiho meni oko vrata,

ti majku svoju nikome ne daš.

 

Rasti mi, rasti, jabuko na grani,

nek ti život tako rumen bude,

sve teškoće da prebrodiš brzo,

nek ti zore obasjane rude.

 

Spavaj, spavaj zlato moje malo,

nek te sreća svuda u životu prati.

Na svetu je samo jedna majka,

sve u životu majka će ti dati.

 

 

BELA RUŽA

 

U saksiji savila se,

jedna bela ruža,

od tereta savila se,

po zemlji se pruža.

 

U ruku je ja uzimam,

ispravljam da stoji,

al tako je nesigurna,

kao da se boji.

 

Ruža bela, tako nežna,

kao da je suzna,

preneću je u bašticu,

da ne bude tužna.

 

 

ĆUTIŠ

 

U očima ti se vidi,

nešto smeraš, ali ćutiš,

ja već mogu da osetim

da u duši nešto slutiš.

 

Reči su ti tako teške,

prazno gledaš, ali ćutiš,

prazne reči mene bole,

jer osećam da sve gubiš.

 

Ni ne moraš da govoriš,

jasne su mi tvoje reči,

osećanja kad nestanu,

tišina mi srce leči.

 

 

PESMA ZA DRAGU

 

Što je naša Zemlja mila,

u srce te uvek dira,

što visoko leti ptica,

ispod bora neko svira.

 

Svira, svira, trava šušti,

a muzika ide dalje,

preko lišća što treperi,

dragoj neko pesmu šalje.

 

Muzika je savladala,

za trenutak je zaspala,

uspavanka tiho šapće,

spavaj, spavaj, moja mala.

 

 

SVET  U JEDNOJ  GLAVI

 

Šta je svet u jednom oku,

šta je svet u jednoj glavi?

Da li može tako biti,

može, može ko se šali.

 

U toj glavi puno slika,

doživljaja i nemira,

sve je to ponekad lepo,

al u srce često dira.

 

Sve što čovek doživljava

i šta mora on da gradi,

prvo mora da razmisli,

Pa tek onda da uradi.

 

Blago onom ko se rodi

i pametnu glavu ima,

teško onom kome glava,

na ramenu samo spava.

 

 

JA U SRCU PESMU NOSIM

 

Jedan slavuj peva pesmu,

u daljini ispod hrasta,

peva pesmu, moju pesmu,

ptica nežnog, milog glasa.

 

Ja ga slušam, suze liju,

pogled mi se suzni rosi,

ova pesma mene teši,

pesma bol daleko nosi.

 

- Ti ne roni suze, mala,

ti si lepa kao ruža.

Niko tebe nije vredan,

blistava si kao suza.

 

Kao vetar, kao vihor,

srce mi se s tugom kosi,

nema više tužnih misli,

ja u srcu pesmu nosim.

 

 

KUKURUZ

 

Jedno zrno kukuruza,

polako u zemlji klija,

kao nežno stablo buja,

polako se on razvija.

 

Kad na stablu klip izbije,

i pokrije šuškom belom,

blago njega ljuljka stablo

i greje ga toplim velom.

 

O njemu se čovek brine,

da ojača, on ga hrani,

zemlju njemu on rastresa,

od bolesti on ga brani.

 

Ubraće on taj kukuruz,

za trud uvek sve se plaća,

zahvalna je biljka njemu

i plodom mu ona vraća.

 

 

PRIRODA

 

Potok šumi, žubori,

vetar duva, grane vija,

ptica peva, pevuši,

letnje Sunce sada sija.

 

Spušta se ko paučina

nad livadom i šumicom

gde skakuću veverice,

i zečići mali,

i na putu, i u žbunu,

i skaču po travi.

 

Sve je vrelo uzavrelo

od lepote ove,

suze same kreću sada

i sustižu jedna drugu,

spajajući se u dugu.

 

 

MOJ GRAD PANČEVO

 

Sunce svoje zrake skuplja,

nad gradom se sumrak svio,

ja se sećam dušo moja,

da sam jednom srećan bio.

 

Ja koračam ulicama,

dok Pančevo tiho drema,

kao da sam sam na svetu,

da me teši, nikog nema.

 

U daljini vidim reku,

Tamišova voda teče,

podseća me sve na tebe,

teško mi je ovo veče.

 

Otkada si ti otišla,

ni za mene nema leka,

ne kaže se zato zalud

da sreća je kratkog veka.

 

 

JA PUTUJEM, VOJVODINO

 

Ja putujem, Vojvodino,

pored žutih tvojih polja,

pored njiva žitorodnih,

jer si zemlja ti najbolja.

 

Pogled moj po tebi ide,

na svetu ti nema para,

pregledna si, tako ravna,

kao voda iz bunara.

 

Vojvodino, baš smo srećni,

jer je zemlja tvoja rodna,

bogata si ti riznica,

kad si uvek tako plodna.

 

Volimo te, Vojvodino,

kad nam cvetaš usred maja,

kao rosa ti zablistaš,

na listove što se spaja.

 

Ti, putniče, samo dođi,

primiće te Vojvodina,

jer toplo je njeno krilo,

oko ljudi što se svilo,

kućeraka i pašnjaka,

oko staja i voćnjaka,

dugih stada i ovčara,

sve u njoj je puno žara.

 

Vojvodino, uvek da si,

ti si naša, naša mati.

 

 

LUTALA SAM

 

Lutala sam jednog dana,

kad sam bila loše volje

Gledala u bašte, cveće

i u žuto žitno polje.

 

Lutala sam jednog dana,

jednom stazom pored pruga,

srce mi je puno tuge,

ostala sam bez svog druga.

 

Pritiska mi grudi mora

kad sam tako teške volje,

sad priroda mene teši,

- Sutra će ti biti bolje.

 

To drveće samo šušti,

presijava Sunce boje,

isplakaću ja se sada,

ozdraviće srce moje.

 

 

DUNAVOM SE PESMA ČUJE

 

Dunavom se pesma čuje,

pesmu šapće voda tiše,

da je bila ljubav jedna,

da ljubavi nema više.

 

Tu sam ljubav tebi dala,

srećo moja, ili tugo,

kraj Dunava tebe zovem,

jer volim te, dragi dugo.

 

Kad bi vali ovi znali,

kako moje srce pati,

poruku bi tebi dali,

da ja hoću da te vratim.

 

Moj Dunave, pomozi mi,

teška mi je moja tuga,

reci dragom da se vrati,

jedina si moja druga.

 

 

TVOJ ĆE OSMEH DA SE VRATI

 

Dok te gledam, tugo moja,

suza mi u oku igra.

Bolan ti si iznenada,

ti si moja tužna briga.

 

Dok te ljubim, usne drhte, dodirnu me lice vrelo.

Usne ćute, ne govore,

jer tužno je lice belo.

 

Nikad bolan nećeš biti,

tebe moja ljubav prati.

Mora srce da pobedi,

svu ću snagu tebi dati.

 

Iza noći dan se budi,

blistaće na licu čednom.

Tvoj će osmeh da se vrati,

jer voli se samo jednom.

 

 

JA SE ZOROM BUDIM

 

Ja se jutros zorom budim,

usnila sam strašan san,

da te druga žena ljubi,

da sa drugom čekaš dan.

 

Otišo si bez pozdrava,

ostavio mene samu,

da danima ja tugujem

i da gledam noćnu tamu.

 

Bez tebe su dani prazni,

bez tebe su pusti sni,

dođi dragi, ja ti praštam,

da budemo srećni mi.

 

Oj, ti zoro, što nam svićeš,

kaži tajnu srcu mom,

da li dragi mene voli

il' je sada on sa njom?

 

 

PESMA O CRNOJ GORI

 

Ima jedna mala zemlja,

plavo more nju umiva,

a vetar je blago briše,

pa je čista kao svila.

 

I Sunce tu zemlju voli,

toplotom je uvek greje,

prozirna je tako topla,

kada tople zrake seje.

 

Kad se krene od Cetinja,

Reževića, pa do Budve,

nigde lepšeg kraja nema,

poklonile to su sudbe.

 

Masline se savijaju,

ta lepota tako čedna,

kad to gledaš oči magle,

kanula je suza jedna.

 

I srce ti jače kuca,

i treperi nama svima,

za tu zemlju malu, hrabru

i ponosnu od davnina.

 

 

PAŠTROVIĆI

 

Sunce jutrom već se budi,

prosejava rosom trava,

tiho more talasa se,

a Paštrovska gora spava.

 

I maslina već se svija,

proplancima zora rudi,

jutrom kamen kad zablista, Paštrovska se gora budi.

 

Prostire se od Kufina,

Paštrovićko pleme mira,

obalama i plažama

do Babinog zvanog vira.

 

Junaci su uvek bili,

sačuvali svaku senu,

duh slobodni mene vuče,

jer pripadam tom plemenu.

 

 

REŽEVIĆI, SELO MOJE

 

Proviruje selo malo,

iza brda, iza gore,

toplinom ga sunce greje

i umiva zorom more.

 

Niz put strmi ja koračam,

svaki kamen znači meni,

tako mi je duša puna,

nasledni me vuku geni.

 

Masline se savijaju,

sa izvora voda teče,

te lepote samo mogu,

svaku tugu da izleče.

 

Rodnom kraju uvek žurim,

misli mi se samo roje,

u mom srcu ti si uvek,

Reževići, selo moje.

 

 

CRNOGORKA

 

Grnogorka ja sam prava,

svi u selu mene znaju,

kad pogledam tako nežno,

srce hoće da mi daju.

 

Moj život je samo pesma,

ona mene zorom budi,

ako nešto sam zgrešila,

nek mi moja pesma sudi.

 

Crnogorsku pesmu volim,

dok je sveta, dok je veka,

od te pesme nema

nigde boljeg leka.

 

Drnogorsku pesmu pevam,

pesmu koju srce voli,

Crnogorka kad zapeva

neće duša da zaboli.

 

 

RAFAILOVIĆI

 

Tiho more talasa se,

opija mi celo biće,

uspavanku nežno šumi

za Rafailoviće.

 

Ruzmarini zamirišu

usred dana bela,

gledam selo odakle je

moja baba Jela.

 

Presijava sunce zrake,

prizoru se divim tom;

iako je više nema

kao da sam tu sa njom.

 

 

ZEMLJOTRES

 

Jednog dana iznenada,

u daljini zvuk se čuo,

desilo se nešto strašno,

tutanj nebom odjeknuo.

 

Začas struja sve razruši,

samo tutnji, tutnji, tutnji.

I moja se zemlja tresla,

Crna Gora jeca, sluti.

 

Posle svega mir, tišina,

plač ranjenih, lelek majki,

čovek mora da se bori,

nije život svet iz bajki.

 

Sa svih strana došli ljudi,

i more se snazi divi,

zajedno su u nevolji,

mora dalje da se živi.

 

Godine su teške prošle,

poručuje zemlja mala:

- Dođite nam, ljudi mili,

i za sve Vam puno hvala.

 

 

UZ GUSLE

 

Ja sam pošla ka obali,

ubija me ta tišina,

mir svoj tamo ja nalazim,

pokraj mora i maslina.

 

Ja sam pošla prema tebi,

dok ti nežno gusle sviraš,

ta mi pesma tugu blaži

i u srce ko da dira.

 

Poklanjaš mi pesmu svoju,

srećo moja, moja diko,

nek je vali nose dalje

da ne čuje više niko.

 

Hej, sviraču, sviraj gusle,

dok na suncu blista more,

i mirišu ruzmarini

te prelepe Crne Gore.

 

 

DALEKO SI

 

Tužna me slika prati,

tužna u osvit zore,

tužne misli su moje,

uvek se sa mnom bore.

 

Tajna je moja večna,

kad budem bolje volje,

moram nešto da radim,

da život posmatram bolje.

 

Neke mi tamne oči,

u podsvesti stoje,

al to ništa ne znači,

kad tužne oči su moje.

 

 

UZ MUZIKU I VINO

 

Svirajte mi nežnu pesmu,

jer mi draga neće doći,

pesma tugu nek mi blaži,

svirajte mi ove noći.

 

Uz muziku vino pijem,

neka vino samo toči,

eh, kad sreće više nemam,

bar da pijem ove noći.

 

Uz muziku vino pijem,

oh, kako me peku oči,

ni sna neću ja imati,

nesrećan sam ove noći.

 

Uz muziku i uz vino,

ja te zovem u samoći,

nek se vino toči, toči,

ja se praštam ove noći.

 

 

TVOJE OČI

 

Neobične su ti oči,

u mislima ti si često,

imaš tako blage reči,

kraj mene ti nije mesto.

 

Imaš tako nežan dodir,

sve govori stisak ruke,

nekad govor je suvišan,

da ublaži moje muke.

 

U životu ja ne tražim,

što sudbina dala nije,

osećanja se ne vide

i kad srce jače bije.

 

 

PODLOKANJ

 

Iza polja i voćnjaka,

sakrilo se selo malo,

čini mi se kroz daljinu,

da je mene često zvalo.

 

Ja odlazim prema selu,

kroz maglu se ono krije,

nazire se u daljini,

a srce mi snažno bije.

 

Ja prolazim ulicama,

uspomene sve se ruše,

u srcu mi neka tuga,

osećanja mene guše.

 

Došla sam u ovo selo,

pritiskaju misli moje,

Podlokanj se selo zove,

samoće se misli boje.

 

 

TEŠKI DANI, JOŠ TEŽE NOĆI

 

O, kako se petli čuju,

jutros zorom mene bude, nestadoše senke noći,

jer ne mogu da mi sude.

 

O, kako je duša prazna,

jecaj tuge mene guši,

ne znam gde si, da l' ćeš doći, kao da se sav svet ruši.

 

O, kako me čežnja vuče,

da te vidim ove noći,

ja ne mogu da te vratim,

to nije u mojoj moći.

 

Otišao si iznenada,

ne znam gde si, da l' ćeš doći,

bez tebe su teški dani,

a još teže behu noći.

 

 

DA SAM ZORA

 

Da sam zora štono sviće,

na uranku kada rudi,

da te svetlost obasjava,

iz sna da te tiho budi.

 

Da sam ptica koja leti,

do oblaka što se diže,

da te nađem u daljini,

samo da sam tebi bliže.

 

Da sam suza u tvom oku,

što niz lice ti se sliva,

da bol neku osetimo,

u životu često biva.

 

Duša mi je moja tužna

nema kome da se divi,

sve je ovo pusta mašta,

a od mašte se ne živi.

 

 

SANJALA SAM

 

Sanjala sam jednog dana,

sanjala sam da ćeš doći,

da ti vidim lik umilni,

da ti gledam mile oči.

 

Taj rastanak bolan beše,

iz oka je suza tekla.

Zašto ljubav ja sam krila,

zašto nisam sve ti rekla?

 

U tišini mir nalazim,

sada sanjam, sada patim,

moji dani sad su pusti,

kako da se tebi vratim?

 

Neću više prazne snove,

neću tugu, puste dane,

hoću tebe, dušo moja,

na srcu su bolne rane.

 

 

TUŽNI DANI

 

Što me muči moja tuga,

što je teška ova tmina,

zalud, draga, tebe zovem,

tu je samo čaša vina.

 

Čašu gledam, vino pijem,

polako se razum muti,

šta mi može bistro vino,

samo tugu da mi sluti.

 

Uvek si mi pred očima,

šta ozari tvoje lice,

rumeno je kao vino,

opija mi celo biće.

 

Ja samujem, noć je tiha,

gomila se moja tuga,

da uteši moju dušu,

ne može nijedna druga.

 

 

MOJA MILJANA

 

Jednom sam srećan bio,

jednom i nikad više,

ja hoću da mi se vrati,

zovem je tiho, zovem je tiše.

 

Jednom sam voleo Miljanu, samo nju i nikog više,

dan za danom nas deli,

bar sutra da mi je bliže.

 

Neka ova tama sad poruku nosi,

nek se zvezda sjajna sad visoko digne,

da obasja zori put do novog dana,

da sutrašnjim danom Miljana mi stigne.

 

 

POŠTAR

 

- Evo, mama, poštar ide,
vidi kakvu torbu nosi.
Poštar stiže do dečaka
miluje ga on po kosi.

 

Dečaku je pismo dao

i na put će poći dalje,

dete gleda pre od mame

da pročita ko ga šalje.

 

Šalje njemu pismo deda,

otišao je na more,

on pozdrave svima šalje,

sa obale Crne Gore.

 

Gleda dete u poštara,

pa mu traži kapu plavu,

a poštar mu uz smeh daje,

metnuo mu on na glavu.

 

Dete srećno i veselo,

pogled mu je tako oštar,

i govori razdragano:

- Kad porastem, biću poštar.

 

 

MOJ ŽIVOT

 

Moj život je nežna senka,

što u stopu mene prati.

Mora senka da ojača,

jer ovako mnogo patim.

 

Moj život je tužna priča,

priča koju sama čitam.

Kakav li će kraj da bude,

neprestano ja se pitam.

 

Moj život je tužna pesma,

pesma koja mene prati,

tuga mi je bila teška

i ne želim da se vrati.

 

Izmisliću novu pesmu,

pesmu koja tugu blaži,

okrenut se nikad neću,

srce malo mira traži.

 

 

ZABRINUTA MAJKA

 

Poranila j edna maj ka,

poranila jednog dana,

da poseti svoga sina,

svog jedinca Milovana.

 

Poranila jedna majka,

da pre bela stigne dana,

da uteši svoga sina,

svog jedinca Milovana.

 

-  Milovane, sine mili,
što te muče teške tuge?

-  Nije, majko, ništa strašno,
to je sve zbog moje ljube.

 

Idi, majko moja, kući,

ne možeš mi ti pomoći,

kad mi dođe moja ljuba,

sa njom će mi sreća doći.

 

 

MORE U DILEMI

 

Kao svakog leta dosad,

dilema me strašna muči,

najbitnije sad je meni,

da najbolje ja odlučim.

 

Porodica - četiri člana

i leto je tu na pragu,

ja džep ne smem ni da gledam, uvrediću moju dragu.

 

Porodica glasa - more!

Kakvo leto je bez mora?

A ja jadan šta da činim,

zar već sviće nova zora?

 

Obračunat ja sve moram

već sad moram da se spremam,

da l' na kredit, il sindikat,

ja rešenja boljeg nemam.

 

 

KLJUČ

 

Utihnula muzika

i jecaji slabe,

utihnule misli moje,

misli pune glave.

 

Zaključala ja sam tebe,

ne znam ni ja sama,

put do moga srca,

odnela je tama.

 

Tama teška i sumorna,

mir mi neki sada pruža,

dok po danu i na javi,

nemirnija mi je duša.

 

 

NIJE MENI LAKO

 

Ništa neću da ti kažem,

iako me gledaš tako,

kad ti mene ne razumeš,

nije meni lako.

 

Ništa neću da obećam,

nimalo se nisi mako,

kad uteha moja nisi,

nije meni lako.

 

U životu sve je varka,

jer pust mi je život tako,

kad mi tuga srce steže,

nije meni lako.

 

Okreni se da ne gledam,

oči koje mene muče,

zvezda moja ugašena

na put novi mene vuče.

 

 

U STISKU ŠAKE

 

Rasplinu se san u trenu,

u noćnoj tami tiho se budim,

dok svom težinom na mene pada, osećam da te zauvek gubim.

 

Sutrašnji dan šta li mi nosi,

možda još vidim oči tvoje,

makar još jednom da te osetim,

u stisku šake svoje.

 

 

MAJA I VETAR

 

Obukla se Maja lepo,

trči, trči, poskakuje,

ona trči sad puteljkom

i pesmica sad se čuje.

 

Trči Maja, vetrić pirka,

u brzini ona pašće,

suknjica se sva vijori,

Maja stade, ne zna šta će.

 

Suknjicu je namestila,

uhvatila šešir mali,

oko nje se sve leprša,

to se vetrić opet šali.

 

Naljutila sad se Maja:

- E pa, vetre, sad je dosta,
moj šeširić sad prljav je,
a suknjica tamna posta.

 

Žao vetru male Maje,

što se skriva iza mosta.

- Dobro Majo, neću više
ove mi je igre dosta.

 

 

SAN

 

Tamo ti negde stojiš i čekaš,

tamo ti oblak sivi ide,

nebo ti njega sada šalje,

dok ti stojiš i čekaš dalje.

 

Šta bi to bilo, šta se to snilo,

da njega magla od mene nosi,

ja vidim njega na drugom kraju, oblaci se sivi kovitlaju.

 

U košmaru mračnom, u košmaru tame dok je tako vrelo, dok sve vrije, vrije, razbija se oblak i puče u trenu,

iz sna ja se budim i odlazim njemu.

 

 

OLUJA

 

Oluja u srcu,

oluja u noći,

sumorna i teška

oluja će proći.

 

Proće tamna noć,

noć je puna kiše,

proće tužne misli

jer nemam te više.

 

Te poslednje kapi,

ko da dušu kvase,

osećaji moji,

polako se gase.

 

Daleko je otišla,

oluja u noći,

daleko si i ti mili,

znam da nećeš doći.

 

 

OTKRIĆU TE NA SVETLOSTI DANA

 

Na belom tlu od bele mesečine, spazih te noćas ko odsjaj u travi. Taj trenutak za celu večnost, u mislima lebdi i uvek me mami.

 

Već novi dan tiho se rađa, nejasne misli da l' su mi mana, dok sve je java, dan će mi reći, otkriću tebe na svetlosti dana.

 

 

VEČNI SAN

 

Jedna je suza kanula

na list ivice same,

taj list sa cvetom raste,

na proplanku tame.

 

Sa lista pašće suze,

gde spava moj dragi,

tu on spava večnim snom,

suze mu kvase lik blagi.

 

 

BOLESNA MAMA

 

Devojčica uze korpu,

dobija joj lice boju,

da nabere malo cveća

za bolesnu mamu svoju.

 

Ubrala je jedan zumbul,

livada joj cveće daje,

i karanfil taj crveni,

ljubičice što se sjaje.

 

Nosi mala devojčica,

buket mali pa ga pazi,

da ga da majci svojoj,

pa je ljubi, pa je mazi.

 

Ozdravićeš ti, mamice,

livada nas sutra čeka,

jer na svetu od prirode,

nema boljeg leka.

 

 

SELJAK I SIN

 

Traktor ide kroz poljanu,

vozi njega seljak,

iza njega neko sedi,

to je mali dečak.

 

Polje rodno, tako ravno,

trucka traktor, njivu ore,

vetrić pirka, trava njiše,

Sunce bljesnu još pre zore.

 

Vraćaju se kući svojoj,

uzorali njivu rodnu,

usevi će da porastu,

kada rade zemlju plodnu.

 

Zajapuren dečak kaže:

- Ovaj poso nije lak,

al priroda baš je lepa

i lepo je biti seljak.

 

 

PESMA ZA MOG VOJNIKA

 

Evo sviće rujna zora,

obasjava svetlost plava,

već je stigla do jastuka,

gde mi zlato spava.

 

Evo dan se novi rađa,

vojnika mi moga zove,

da ustane, da požuri,

u redove naše nove.

 

Samo pesmom mogu reći,

kolko moje srce voli,

ne smem sinu da pokažem

kolko moja duša boli.

 

Sine mili, dušo moja,

ti u vojsku moraš poći,

nek te sine sreća prati

i brzo mi kući dođi.

 

 

LENA HOĆE DA SE IGRA

 

Braco, braco, što si takav,

zašto skačeš kao čigra,

hoću igru da naučim

i ja hoću da se igram.

 

Zadubljen u knjige svoje,

drugarica sad mu došla.

- Baš si, Leno, mene našla
i ja imam svoga posla.

 

Gleda Lena svoju mamu,

ona reči samo prima.

- Neka, Leno, budi mirna,
mama ručak kuva svima.

 

Okicama gleda tatu

: tata važan poso ima,

 brinu njega događaji,

 dnevna štampa ga zanima.

 

Šta će Lena sad da radi?

Baka, baka meni treba.

Baka ide prema Leni

i unuku blago gleda.

 

- Dođi, Leno, ti kod bake,
ti si moja mila seka,
pletivo ću ostaviti,
biće dana, neka čeka.

 

 

SLOBODA

 

Zalomi se nekom tako

da mu neko život kroji,

da mu dane određuje

i trenutke njemu broji.

 

Zalomi se nekom strašno

da mu prazan život teče,

svaki novi dan je težak

i još teže svako veče.

 

To ne može da se trpi

i čovek se bori vazda

, jedino je duša mirna,

kad je čovek sam svoj gazda.