Prva stranica Fotografije Mapa Forum E - mail Galerija slika BNS novosti

 

Školsko  obrazovanje  u Banatskom Novom Selu

                                       

ŠKOLA I OBRAZOVANJE U PROŠLOSTI

                                                                                                          

    Škola u Novom Selu, u svom dvovekovnom razvoju, prešla je sve faze razvoja školstva na ovom terenu, sa nužnim nijansama i lokalizacijom. Dve su glavne faze koje se odražavaju na školski sistem ovog regiona, budući da je selo graničarsko od samog svog osnivanja: period Vojne granice (1764—1872) i onaj koji sledi iza toga. U prvom periodu su graničarske komande (komanda 9. čete, koja je bila u selu, komanda 12. Nemačko-banatskog puka, sa sedištem u Pančevu — jedno vreme tu je i komanda graničarske brigade, koja je, inače, za ovo područje, bila u Petrovaradinu, te Generalna komanda Banatske vojne granice, sa sedištem u Temišvaru, a ova je opet bila neposredno podređena Ratnom savetu bečkog dvora) od graničara htele stvoriti u prvom redu dobre vojnike, a manje učene podanike. Tako je, recimo, godine 1869, tj. na kraju graničarskog perioda, u celom 12. graničarskom puku (kome je pripadala i 9. četa iz Novog Sela) bilo svega 1/3 pismenih stanovnika, a više od polovine totalno nepismenih:

 

     Ukupan broj stanovnika             čitaju  i  pišu               samo čitaju                  analfabeti
       muški       ženski          muški       ženski            muški       ženski
                 95.812        20.901      13.985             2.942        3.603            24.016       30.365

 Period koji je usledio iza ovoga, uslovljen neposredno austro-ugarskom nagodbom od 1867. godine, jeste uklapanje u mađarski školski sistem, a pred kraj veka već sa forsiranim učenjem mađarskog jezika. Između dva svetska rata, za vreme stare Jugoslavije (1918—1941), imamo novi tip »državnih« škola, sa nametanjem srpskohrvatskog jezika kao prioritetnog. Tek od školske 1934—1935. godine uvode se, za učenike rumunske narodnosti, na osnovu međudržavne školske konvencije, i odeljenja sa rumunskim nastavnim jezikom. Period okupacije (1941—1944) ide, uglavnom, utabanom kolotečinom, s time što se forsira nacionalistička i profašistička propaganda, naročito u rumunskim odeljenjima, međutim, bez nekih vidnijih rezultata.

   Graničarske škole su, od samog početka, u nadležnosti specijalne školske komisije Ratnog saveta bečkog dvora i jesu, u prvom periodu nacionalne (u dokumentima se nazivaju »rumunske« ili »srpske«, a ponekad i »ilirske«, pod kojim terminom idu pretežno srpske škole, a ponekad se tu podrazumevaju i rumunske). Ove su sa 2 razreda (odeljenja) ili sa 3 razreda (trivijalne, kojih je, po pravilu, trebalo biti u mestima sedištima graničarskih četa), te tzv. normalne škole, u sedištima graničarskih pukova, sa nastavom na nemačkom jeziku, i gde su se spremali kadrovi za seoske škole.  Kasnije se otvaraju i nemačke škole. Tako je u monografiji Vladimirovca (Petrovog Sela, od N. Pence) zabeleženo da je u Novom Selu otvorena nemačka škola, a najstarije generacije u selu su u međuratnom periodu još uvek pamtile ovu nemačku školu (a ona se — pored »rumunske« i »srpske« nacionalne škole — pojavljuje i u inspekcijskim izveštajima inspektora Andrejevića šezdesetih godina prošlog veka, koje on upućuje komandi graničarskog  puka u Pančevu). U Vojnoj granici nisu postojale tzv. klerikalne, crkvene škole, niti ih je bilo kasnije, jer već 1876. godine one bivaju pretvorene u mađarske državne škole (mislimo na situaciju u selu). Međutim, u periodu razvojačenja Banatske vojne granice (1872. godine) pa za daljih nekoliko godina, na podsticaj karansebeškog episkopa Joana Popasua (dokumenta o tome nalaze se u mesnoj parohijalnoj arhivi), bilo je pokušaja i u Novom Selu da se rumunska škola proglasi za klerikalnu. U tom se smislu rumunski žitelji, podstaknuti od mesnih sveštenika, sastaju u više mahova, tokom 1873. i 1874. godine i čak i donose odluku da njihova škola postane crkvenom, ali uspevaju samo za kratko vreme.

  Graničarsko školstvo, a samim tim i novoseljansko, biva regulisano sa nekoliko normativnih akata, koje izdaje bečki dvor, a koja bivaju kasnije konkretizovana od strane vojnih komandi, na raznim stupnjevima. Tako 24. VI 1764. godine, dakle, na samu godinu osnivanja Banatske vojne granice, carica Marija Terezija izdaje rezoluciju kojom određuje da u svakom mestu, a obavezno u sedištima graničarskih četa, bude postavljen po jedan učitelj nemačke narodnosti za podučavanje podoficirskog graničarskog kadra, a i njihove dece, te i dece graničara. Instrukcijom od 1768. godine (za »banatsku zemaljsku administraciju«) predviđa se, između ostalog, da, preko škola, rumunska i srpska deca imaju naučiti nemački govorni i pisani jezik. 1771. godine donose se dva akta s odnosom na školu i školski sistem u Granici. 27. III 1771. godine, reskriptom Dvorskog ratnog saveta iz Beča (koji je upućen svim generalnim komandantima, uključujući i Generalnu komandu iz Temišvara), traži se da se pristupi, svuda gde postoje uslovi, otvaranju nemačkih škola u Vojnoj granici. 20. V 1771. godine Marija Terezija izdaje poznati Normal-Patenl, kojim se traži da u svakom mestu gde ima bar 60 porodica bude jedan učitelj i škola. Tako se u konskripcijama navodi da je 1772. godine u Novom Selu već postojala škola, sa jednim odeljenjem i učiteljem, medutim, sa vrlo malim brojem učenika; tako se, recimo, školske 1802—1803. godine u Novom Selu pominje samo jedan učitelj, sa sledećim brojnim stanjem đaka:

                    Rumuna                          Srba       dolaze redovno u školu                    dolaze retko
                        32                           23                      30                           25

Dalje, 1. II 1774. godine Ratni savet iz Beča predviđa za graničarske škole obezbeđenje potrebnog školskog obrazovanja graničara, uključujući i seosku omladinu (kao školski program preporučuje se: nemački jezik, katihizis, čitanje i pisanje i 4 računske radnje). Već 14. IV 1774. godine carica Marija Terezija obnaroduje tzv. Direklivna pravila o statusu škola, te otvaranju trivijalnih škola (sa 3 odeljenja), sa školskim programom (predviđa se i izučavanje »ekonomije« — domaćinstva), te kriterija za izbor učitelja (izbor konkursom,te, na predlog komande čete, ovoga potvrđuje komanda puka). Ipak, graničarske vlasti ne podržavaju naročito otvaranje seoskih nacionalnih škola, jer, recimo, 1771. godine u celoj Banatskoj vojnoj granici ima svega 73 grčko-pravoslavnih (dakle, srpskih i rumunskih) škola, sa svega 1.285 učenika.

    Tek na početku XIX veka školski i obrazovni sistem se u Granici donekle ustaljuje i postaje više realistički. Otvaraju se škole sa dva razreda, te se u II razredu već predviđaju i pouke iz lepog pisanja (kaligrafije) i o pravima podanika. Školska godina se deli na dva polugodišta, sa završnim ispitima na kraju svakog polugodišta, a krajem godine i obimniji ispit pred komisijom (od graničarskih, svetovnih i crkvenih predstavnika). Otvaraju se masovnije i komunalne (opštinske) škole na maternjem jeziku. Godine 1829. uvodi se u Granici obavezno pohađanje škole, sa kaznama za roditelje (koje su mogle biti — shodno praksi u Vojnoj granici — i fizičke prirode, uključujući batinanje i poznate »šibe«).      Pukovi traže od podređenih komandi četa i pripadajućih im sela mesečne izveštaje o pohađanju škole. Tada se postavljaju i tzv. nacionalni školski direktori (glavni u sedištu Generalne komande u Temišvaru, te i po sedištima pukova, u južnom Banatu u Beloj Crkvi i Pančevu). Novoseljanski učitelj Živan Pavlović, sa jednim odeljenjem (verovatno i za Srbe i za Rumune), ima platu od 120 forinti.     Školska mreža se naglo grana, tako da već školske 1842—1843. godine u Novom Selu ima 510 školske dece (Srba i Rumuna), a školske 1846—1847. godine taj broj se penje na 640 učenika (ove je godine novoseljanska škola navedena sa 2 odeljenja, posle sa tri, srpska i rumunska). Sredinom veka u Vojnoj granici škole imaju 2 odeljenja, sa 4 godine obaveznog pohađanja, za decu između 8—12 godina (ova se granica nekada menja, pa su u nastavu uključena deca između 6—10 godina), sa po 5 časova dnevno (3 pre i 2 popodne), sa slobodnim četvrtkom. Školska godina trajala je od 1. X pa do 30. VI naredne godine (u vladimirovačkoj monografiji navodi se da je kasnije, šezdesetih godina, trajala od 1. X pa do 18. VIII, kada je bio »carev rođendan«, a da je posle razvojačenja Vojne granice 1872. godine, školska godina trajala od 1. IX do 30. VI naredne godine).

   Novi period u školskom i obrazovnom sistemu nastaje posle austro-ugarskog dualizma (1867), te ukidanja Vojne granice (1872). To je period ograničavanja političkih prava, samim tim i kulturnih, pripadnika nemađarske narodnosti (već 1868. godine donet je u Ugarskoj tzv. zakon o nacionalnostima).

Presija je vršena specijalno na školske ustanove u cilju mera mađarizacije i favorizovanja mađarskog jezika (od školskih zakona u ovom smislu poznati su sledeći: 1879. godine — Trefortov zakon, 1904. godine — Berzevicijev zakon, te 1907. godine — Aponijev školski zakon; tu su takođe i poznati mađarski zakoni u ovom smislu: zakon XXXVIII od 1868. godine, zakon XXVIII od 1876. godine i zakon XXVI od 1893. godine sa jedinstvenim, navedenim ciljem). Između 1873. i 1876. godine (kada su škole iz bivše Vojne granice konačno podvrgnute pod nadleštvo školskog županijskog inspektora, tj. podržavljene), nastava se — i u Novom Selu — izvodila pretežno na maternjem jeziku, a karansebeški rumunski episkop trudi se da škole, uz pomoć seljana, proglasi klerikalnim (crkvenim). Iza toga (1876) škole prelaze u isključivu jurisdikciju države, sreske, odnosno županijske administracije.

  Na kraju graničarskog perioda, školske 1871—1872. godine, novoseljanska škola je imala sledeće brojno stanje učenika (još uvek se daju zajedničke cifre za rumunsku i srpsku decu, mada je još 1860, a specijalno 1864. godine, kada je počeo proces crkvenog razdvajanja Rumuna i Srba, počelo i razdvajanje škola; međutim, u selu je konačno crkveno razdvajanje završeno tek 1875. godine):

                školske dece                                       pohađali školu  
      muške            ženske                   ukupno         muške            ženske                      ukupno
        266                284                     550           226                284                        550

Poseban vid nastave s kraja graničarskog perioda (ustanovljen dekretom carsko-kraljevskog ministarstva br. 2438 od 5. VI 1864. godine) jeste tzv. produžna nastava (»viderhola«, ponavljanje i proširivanje gradiva). Pod drugim vidom, ova će se perpetuirati i kasnije, sve do uvođenja V i VI razreda osnovne škole u većim mestima (čak i u staroj Jugoslaviji). Produžna nastava se držala obično četvrtkom ili nedeljom (ne praznicima), sa po 3 časa, a predavalo se domaćinstvo (agronomija u prvom redu), voćarstvo i gajenje svilenih buba, uz osnove geografije i istorije, te sa završnim ispitima. Nastava je bila dvogodišnja i obavezna i za mušku i za žensku decu.

  Od važnijih momenata za školu, jeste uvođenje metarskih mera u Austro-Ugarskoj i, samim tim, i u školu i školske programe. Ove su uvedene zakonom VIII od 1874. godine, s tim da će se primenjivati od 1. I 1876. godine. Ovo je iziskivalo i posebnu pripremu učitelja, kroz tzv. učiteljske konferencije (a one su se, naročito u Provincijalu, održavale periodično i ranije; u Granici su, međutim, ove sprečavane od strane nadležnih komandi, kao što je bio slučaj one planirane 1871. godine u Vladimirovcu — Petrovom Selu). 30. XII 1876. godine određuje se da svaka škola mora imati baštu za praktične vežbe učenika. Udžbenička literatura, naročito za predmete istorija i geografija (.štampana i na jezicima rumunskom i srpskohrvatskom), poznaje u zadnjim decenijama određenu krizu, te se ministarskim naredbama zabranjuju mnogi školski udžbenici kao »budući protivni ustavnim odredbama« (spiskove ovih nalazimo u mesnoj parohijalnoj arhivi).

Standard učitelja nije bio baš zavidan; ipak, učitelj je, recimo, 70-tih godina prošlog veka, imao pravo na: školski stan, 1/4 lanca bašte, sa platom od 200—300 forinti, uz obaveznu naknadu »u naturi« (žitarice, so, svinjska mast, drva). Tako je, na primer, novoseljanski učitelj Adam Božin imao školske 1869—1870. godine sledeće prinadležnosti:

                u novcu                  žita               kukuruza              hvati drva        ukupna vrednost
                105 for.              1.200 kg                 600 kg                  3 m               200 for.

Prvih godina prvog svetskog rata (1914—1915), da bi pridobili nemađarske podanike za rat, ugarsko ministarstvo školstva i vera (ministar Bela Janković, svojim instrukcijama od 13. VIII 1914. godine), dozvoljava da se u školama, sa određenim stanovništvom, pored mađarskog jezika, može uvesti kao pomoćni jezik i maternji (tamo gde 1/3 učenika ne poznaje mađarski jezik); dalje, dozvoljava se otvaranje učiteljskih mesta i sa manjim brojem učenika (dotle je kvota bila 80 učenika na jednog učitelja). Dozvoljava se takođe da o praznicima pripadnici narodnosti mogu, pored državne (mađarske) zastave, istaći i svoju nacionalnu. Interesantno je da se iste (1915) godine — valjda da bi se predupredilo delovanje socijal-demokratske partije (i drugih radničkih) — preporučuje da se svake godine sa školskom decom, u maju, ima slaviti »praznik voćaka i ptica«, sa školskim ekskurzijama u prirodu.

      Period stare Jugoslavije (Kraljevine SHS, zatim Kraljevine Jugoslavije) poznaje takođe sistem državnih škola, sa administrativnim inspekcijama, te učiteljima kao državnim službenicima. Škole na nacionalnim jezicima se guše, naročito posle 1921. godine, kada je uvedeno obavezno učenje srpskohr-vatskog jezika, uključujući i škole nacionalnih manjina, još od I razreda osnovne škole, te naređeno da se učitelji koji ne poznaju srpskohrvatski, a u određenom roku ga ne nauče, imaju odstraniti iz službe. Ipak je I razred, u mestima naseljenim narodnostima, bio u neku ruku pripremnim razredom. Tako je dozvoljeno i štampanje nekih bukvara na rumunskom jeziku za početni razred (autori Savu Nikolajević i Petru Bela), ali se već u II polugodištu počelo sa učenjem srpskohrvatskog jezika, te čitanja na ovome itd. I u Novom Selu je u ovom periodu (obično je bivalo jedno odeljenje na srpskohrvatskom i po dva na rumunskom) postupljeno na isti način. U I razredu su bili obično učitelji Rumuni ili Srbi iz sela koji su znali i rumunski (u ostalim razredima se učilo isključivo na srpsko-hrvatskom).

    Pitanje tzv. manjinskog školstva u staroj Jugoslaviji, pa samim tim i u Novom Selu, rešiće se tek kasnije, na neki način, međudržavnim sporazumima, na osnovu reciprociteta. Posle dužih pregovora, najzad je 17. VIII 1927. godine, na sastanku mešovite jugoslovensko-rumunske komisije na Bledu, postignuta saglasnost o otvaranju škola sa rumunskim nastavnim jezikom u Jugoslaviji, odnosno onih sa srpskohrvatskim u Rumuniji (tamo gde ima bar 10 dece za jedan razred). Međutim, ovaj je sporazum ratifikovan tek septembra 1933. godine, a počeo se primenjivati tek naredne, 1934—1935. školske godine. Naredne, 1935. godine, takođe na osnovu sporazuma i reciprociteta, dolaze i učitelji-kontraktualci iz Rumunije u škole kod nas (u Novo Selo ih je došlo najpre dvoje, posle još jedan).

Za vreme rata i okupacije (1941—1944), sa malo promena u školskom sistemu, a više u učiteljskom kadru, pokušalo se, naročito na rumunskim odeljenjima, da se unesu elementi nacionalističke propagande, ali bez nekih vidnih rezultata.

    Evo i nekih statističkih podataka o brojnom stanju učenika u raznim fazama u novoseljanskoj osnovnoj školi, kao i onih o učiteljskom kadru u ovom vremenskom rasponu. Polazimo, naravno, od poznatog činjeničkog stanja da su srpska i rumunska deca učila zajedno do 1860. godine, te da je donde bilo najpre jedno jedino odeljenje (razred), do početka prošlog veka, da od 1848. godine ima dva odeljenja (razreda), a tek posle po tri odeljenja (jedno je odeljenje moglo, takođe, biti i sa po 80 učenika, čak će ova norma da se održi do početka našega veka). Takođe i da se do 1872. godine nalazimo na području Vojne granice, što znači da je uporedo sa tzv. narodnim (nacionalnim) školama, bilo i nemačkih škola, za potrebe graničarskog kadra (bilo je takve škole i u selu; nije, međutim, tu bilo crkvenih škola — osim pokušaja karansebeške episkopije da za Rumune stvori takve škole u vremenu odmah iza razvojačenja Vojne granice, 1873—1875. godine, sa povremenim uspehom samo). Najzad, još jedan kardinalni momenat: posle austro-ugarske nagodbe od 1867. godine ide se, forsirano, na oblike mađarizacije u nastavi, sa novim »državnim« jezikom. U drugim uslovima i u drugom vidu to se ponavlja i u godinama 1918—1934. u staroj Jugoslaviji (do primene jugoslovensko-rumunskog sporazuma o školstvu).

Evo nekih statističkih podataka o broju učenika u novoseljanskoj školi. Iz perioda jedinstvenog odeljenja (jednog ili dva) za rumunsku i srpsku decu:

                 Godina                ,, ilirskih,,

                  (Srba)

                ,,vlaških,,

                (Rumuna)

      muških          ženskih         muških          ženskih                      Svega
   1802 - 1803                 -                     -              -                      -                           15
         1803         18                    5             32                   -                          55
   1842 - 1843          -                      -             -                      -                        510
   1846 - 1847          -                      -             -                      -                        640

Posle razdvajanja škola, odnosno odeljenja, imamo više podataka, ali dosta puta jednostranih (samo za jedne ili za druge, jer su ovi, uglavnom, uzeti iz parohijalnih arhiva).

Tako se u jednom dokumentu Nemačko-banatskog puka iz Pančeva (koji potpisuje pukovnik Bigga, pod br. 143 od 14. I. 1862. godine) konstatuje da je pohađanje predavanja u novoseljanskoj »romanskoj« školi dosta slabo i da od 261 učenika u školi dolazi svega 103 učenika, pa se mesna četa obavezuje da preduzme potrebne mere naplaćivanja kazni (kraftig zu steuern).

Dalje, iz jedne »relacije« o inspekciji škola sa područja 12. pančevačke regimente (br. 2369 od 16. IV 1870) u Novom Selu je zatečeno ovo stanje:

Nemačka «opštinska škola«: 50 učenika koji posećuju predavanja (za učitelja Rajharda Cenmajstera kaže se da je »naučio dobro srpski«).

Srpska »opštinska škola«: 60 muške dece i 52 devojčice, svega 112 na broju (u »viderholungu« ima 58 slušalaca).

»Romanska škola«: I razred: 55 muške dece i 65 devojčica; II-III razred (odeljenje): 240 učenika, svega 360 učenika (i još 89 u »videholungu«).

Bez nekog razdvajanja, 1871—1872. godine (znači, na kraju graničarskog perioda) daje se za novoseljansku školu grupni podatak da ima 519 učenika. Za istu godinu, ali iz drugog izvora (iz jednog akta karansebeške episkopije, br. 53/1873, školski fond) sledi da je u Novom Selu bilo 550 učenika, od kojih 266 muških i 284 ženskih. 1875. godine (karansebeška episkopija, br. 160/1875) ima u selu školske dece, i to:

           Doraslih za školu      Onih koji posećuju školu  
        muških           ženskih                     Svega         muških           ženskih                       Svega
          412                  413                       825            93                   25                         118

Za dalji, duži period, nemamo podataka (biće da ih ima u parohijalnim ili školskim arhivama i u jednoj posebnoj monografiji škole mogli bi ući u potpunosti), sve do 30-tih godina našega veka, kada mesna učiteljica Jelena Drenča izveštava mesni protoprezviterijat (nedatiran akt, ali je, po svoj prilici, negde oko 1930. godine) o stanju nastave »katehizisa« u školi, koja predavanja drži ona sama (znači da se statistika odnosi samo na rumunske učenike):

Razred

Dece dorasle za školu Dolaze u školu Ne dolaze u školu Svega
muških ženskih
I 87 91 86 92 178
II 61 76 77 60 137
III 103 72 80 95 175
IV 49 68 39 78 117
V 23 36 15 44 29
VI 18 18 4 32 36
Svega 341 361 301 401 702

   U jednom »konspektu« parohije novoseljanske (rumunske) imamo, pod datumom od 26. avgusta 1932. godine, datu situaciju školske dece za zadnje dve godine:

Godina školske dece od 6 - 12 godina
muške ženske Svega
1930-1931 225 242 467
1931-1932 236 219 455

     U drugom aktu istog nadleštva, od 19. novembra 1937. godine, mesni protojerej Joan Murgu daje podatke o ispitu koji je obavljen u školi (po svoj prilici, opet iz »katehizacije«) u mesecima maju i junu te godine, sa sledećim brojnim stanjem:

Deca dorasla za školu Svega Prisutni na ispitu Svega
muški ženske muški ženske
268 268 536 220 215 435

   Za ovaj period od skoro dva veka (1765—1944) identifikovali smo i oko stotinu mesnih učitelja. Svakako da spisak nije ni izdaleka potpun, ali on obuhvata učitelje koji su, u određenom vremenskom periodu (mi navodimo samo godinu kada je dotični dokumentarno tu označen kao prisutan). Evo toga spiska:

Godina Ime  učitelja
u zajedničkim odeljenjima (ili bez specifikacije) kod Srba kod Rumuna odeljenja na nemačkom ili mađarskom
1802-1803 Živan Pavlović
1802-1826 Stefan Knežević
1803 Stefan Golubović
1840-1848 Vasilije Boljancu
1840-1848 Teodor Lazić
1844 Gavrila Murgu
1853-1865 Mihajlo Atanacković
1853-1865 Jovan Petrović
1860 J.Petković
1860 Čeda Petrović
1863 Trifon Živan
1863-1868 Petru Miošku
1865 Miša Atanacković
1869-1870 Adam Božin
1870 Mihajlo Atanacković
1870 Adam Božin
1870 Petru Miošku
1870 Rajhard Cemajster
1870-1871 Petru Miošku
1871-1881 Štefan Albu
1872 Petru Miošku
1872 Joan Rusovan
1872-1874 Ilije Manču/l/
1874-1876 Lazar Kosma
      (Kosina?)  
1874-1876     Ilije Manču  
1875     Joan Rusovan  
1876-1883     Prokopju-Proka  
      Roškulec  
1877     učit.Bontilović  
1877     Joan Moldovan  
1877-1882     Marija Fabian-Moldovan  
1877-1883     August-Gustav Bontilović  
1882     August Bontilović  
1882     Joan Rusovan  
1882     Petru Stojka  
1883     Vasiliu (Vasul) Radu  
1883     Petru Stojka  
1883-1899   Sava Budimirović    
1884     Joan Gašpar  
1887     Vasiliu Radu  
1887     Marija Stojka  
1887     Petru Stojka  
1894     Aleksandru Bradeanu  
1894     Pavel Rudneanu  
1895   Miša Atanacković    
1895     Joan Gašpar  
1895     Trajan Guguljan  
1895     Vasile Radu  
1895     Petru Stojka  
1897     Trajan Guguljan  
1897     Petru Stojka  
1898-1913   Stevan Atanacković    
1899-1900     Augustin Bontilović  
1900   Kosta Tanazević    
1900   Olimpija Tanazević    
1900-1922     Aleksandru Andrej  
1900-1922     Joan Gašpar  
1900-1922     Nikolaje Miuca  
1909-1911     Juliu Barbulesku  
1909-1911     Valerija Desjan-Gašpar  
1909-1911     Emilija Fizešan-Krištof  
1909-1911     Pavel Rudnjan  
1909-1911     Petru Sakošan  
1909-1911     Marija Stojka  
1910       Andraš Bernat
1913-1914   Kosta Borisavljević    
1914     Juliu Barbulesku  
1914       Mikloš Krištof
1914     Petru Sakošan  
(pre) 1918     Ema Kiš  
(pre) 1918   Radivoj Kojić    
(pre) 1918   Vidosava Kojić    
1918-1920     Petru Sakošan  
1920-1926   Radmila Popović    
(oko) 1920-1934   Jelena Drenča    
1921   Đura Jovanović    
1921-1930   Trajan Guguljan    
1922   Grujica Grubetić    
1922-1925   Blagoje Marčić    
(oko) 1922-1930   Bojana Pandurov    
1923   Dragoljub Atanacković    
1923-1944   Mara Popović    
1924-1928   Nikola Kostić    
(oko)1925-1930   Radmila Draganović    
(oko) 1925-1930   Milena Nikolić    
(oko)1925-1930   Jelena Pandurov    
(oko)1925-1930   Olga Pešić    
(oko)1925-1930   Daka Todorović    
1927   Vera Filipović    
1928   Borivoj Pančevac    
1928   Vojislav Pandurov    
(oko)1930   Mihajlo Maltez    
(oko)1930   Milica Marković    
(oko)1930    učitelj Milutinović    
(oko)1930   učiteljica Radosavljević    
(oko)1930   Dragica Stojković    
(oko)1930   Persida Vemić    
(oko)1930-1934   Paulina Parezanović    
(oko)1930-1934   Marija Ženar    
(oko)1930-1935   učitelj Antić    
(oko)1930-1935   Draga Kalejska    
(oko)1930-1935   Franciska-Franja Novakova    
(oko)1930-1940   Dragutin Milenković    
(oko)1930-1940   Anđelija Simonov    
(oko)1930-1940   Srboljub Parezanović    
1935     Kornelija Teofanesku  
(oko)1935-1940     Marija Ženar Ardeljan  
(oko)1935-1944     Julijana Ciku  
1935-1944     Teodor Ciku  
1935-1944     Jelena Drenča  
(oko)1935-1944     Vikentije Kornja  
1935-1944     Paulina Parezanović  
(oko)1940     Josif Dalja  
(oko)1940     Jon Samoila  
(oko)1940     Trifu Šokarda  
(oko91940     Trajan Živan  

                                              

N A Z A D

 

Prva stranica Fotografije Mapa Forum E - mail Galerija slika BNS novosti